Novosti

Stručni žiri koji su čini pisac Uroš Petrović, novinarka Tamara Ognjenović i predstavnica MCF-a Milica Joksimović pročitao je više od 100 priča koje su pristigle na konkurs. Među mnogim talentovanim osnovcima, Miloš Đorđević iz Burovca istakao se idejom, načinom pisanja i poštovanjem uslova konkursa. Zahvaljujući našim partnerima, Miloš će dobiti JaffaCakes slatkiše u svojoj težini. 

U nastavku imate priliku da pročitate Miloševu priču. 

Моја страшна прича

Пре месец дана сам се преселио са татом у нову кућу и лепо ми је овде. Имам велику и лепу собу, надам се да мама може да ме види. Понекад чујем другу децу како ме дозивају да се играмо, али тата каже да ти гласови нису стварни и да ће ме одвести код психолога. Много ми недостаје мама, вероватно је до тога. А недостаје ми и тата, пуно ради од како маме нема, па често сам лутам по кући и истражујем. Данас сам сишао у подрум и у прашњавим кутијама налетео на неку стару свешчицу. Мало сам прелистао и схватио да је то дневник девојчице по имену Еми која је изгледа умрла још давне 1713. године. Таман да мало смирим своју досаду читајући ово откриће.

Дан 1. Ништа специјално, девојчица пише о свакодневним стварима, о својим симпатијама и својим жељама.
Дан 2. Мислим да су јој родитељи умрли и да она живи у сиротишту или некој сличној установи. У ствари, сместили су је у менталну установу, бар ми се тако чини док настављам читање.
Дан 3. Чини ми се да ова Еми често добија казне у виду закључавања у подруму, везивања за кревет, као да намерно упада у невоље. Мислим да проводи дане и недеље тако што из једне казне пређе у другу. И све чешће пише о неким стварима неповезано, почињем и ја да се губим у мислима.
Дан 4. Имам ноћне море, сањам да сам везан у подруму и да девојчица Еми игра око мене певајући „Превелико знање је проклетство, а незнање дар”. Стално ме дозива да дођем код ње, да заједно играмо и да ме одведе код маме. Морам да испричам тати ово.
Дан 5. Окрећем странице и стално се понавља реченица „Смрт је само почетак”. Тата је много заузет, не стижем да му кажем за Еми. Желим да прекинем читање дневника, али не могу, стварно желим да видим маму, а Еми ми је обећала да ће ме одвести код ње.
...
Дан 13. Дани су прошли, али се не сећам како. Знам само да ми је било лепо са мојом новом другарицом Еми. Сваку ноћ ми је причала нову причу о мами и нашем поновном виђењу. Не знам где је тата и зашто не жели да иде са мном код маме. Све ми је у магли...
...
Дан 30. Будим се, бљештава светлост смета мојим очима. Чујем песму на телефону „Немој ме напустити”. Видим неке непознате људе око себе, а онда чујем и татин глас. Срећан је што сам се коначно пробудио из коме, жао му је што ме је запоставио након мамине смрти и једва чека да изађем из болнице.